Као по неком неписаном правилу, 12. мај освануо је тмуран и хладан. Ускоро су се појавиле и капи кише због којих је нестала свака нада да ће се вријеме прољепшати…

Тако је освануо јучерашњи дан, Дан школе!

Имали смо алтернативу па смо спортске активности започели у фискултурној сали гдеј су дјевојчице играле одбојку, а сви ученици били публика. Послије су и наставници са ученицима одиграли једну партију баскета. Када је дошло вријеме да се ученици такмиче у надвлачењу конопца, неко је упитао: “Пада ли киша?“ Радознали ученици су хитро изјурили и промолили своје главе кроз врата: „Не пада! Сунце!“

По некој невидљивој команди жустрим корацима смо кренули ка излазу. Дочекао нас је обасјан и сунчан дан, идеалан за још мало спортских активности које су нам преостале. И док је наставник Миленко прозивао екипе које ће се такмичити, свуда около су се јављали озарени дјечији осмјеси. Није више било важно ко је побједник; навијали су сви за све! Непроцјењив призор у коме се славило безбрижно и од срца.

Иако би овакви тренуци требало да буду уобичејени, ипак су ријетки. Добро јесте што их  још увијек има и што знамо да их препознамо.

Свети  Василије, хвала ти за овакве тренутке!