Нашу школску славу ,Светога Саву, обиљежили смо ове године традиционално, као и годинама раније, ломљењем славског колача и кратким програмамо посвећеном нашем светитељу и просветитељу.

Тешко је рећи нешто о Сави , а не поновити се, тешко је смислити причу која већ није испричана.  У овом случају, понављање не само да није сувишно , него је и пожељно, поготово ако говоримо о лику и дјелу  Светога Саве.

Понављање сваки пут одагна заборав  и распирује пламен који освјетљава дјела нашег великана.  Имали смо срећу да нам небо подари властитог Прометеја који освјетљава све што је добро и племенито, све оно што треба да знамо, као и оно што смо имали, а заборавили!

Човјекољубац , богољубац, истинољубац, љубитељ племенитости и разгонилац мрака, оличење мудрости, онај који воли и дијели…

„Прича о Светом Сави“ – Матија Бећковић

Када је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху,
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Сцети отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
– Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.